Vreme dominacije Željezničara nije dugo trajalo, kao ni slava. Po mišljenju fudbalerki iz te prve generacije, glavni krivci su lokalni moćnici koji su doneli političku odluku da klub pristupi sportskom društvu "Jovan Mikić-Spartak" i da mora promeniti naziv u ŽFK Spartak. Iako za tu tvrdnju nisu pronađeni materijalni dokazi, ona je sama po sebi u dovoljnoj meri logična i uverljiva.
Fotografija iz 1979. godine. Trener je Mišo Tepavac.
STOJE: Katarina Manjok, Katalin Sakal, Olga Cupać, Mira Poljaković, Kata Marinović, Amalija Bojanović DOLE: Margita Horvat, Zora Bašić, Rozalija Sabo, Ruža Demšedi i Ankuša Hurgašević
Fudbalski savez Jugoslavije pod pritiskom UEFA samo se deklarativno zalagao za afirmaciju ženskog fudbala, ali je suštinski sve radio protiv njega. Naravno, na fin način, uvijeno u "celofan" najboljih namera.
Ivan Pokornić, trener koji je stvorio šampionski tim, odlukama ljudi iz vrha FSJ brzo je izguran iz reprezentacije posle nezvaničnog prvenstva Evrope koje se održavalo u više gradova u pokrajini Abruco (L'Akvila, Peskara) u Italiji. Reprezentativke Jugoslavije su tada u grupi "A" pobedile Švajcarsku (2:0), a u borbi za 3. mesto su poražene od Belgijanki zbog pristrasnog suđenja.
Umesto Ivana Pokornića u reprezentaciju se utrpava Ivan Toplak, trener zvučnog imena koga ženski fudbal apsolutno nije interesovao. Njegova uloga u reprezentaciji nije najjasnija, a ime mu se uz žensku reprezentaciju samo povremeno spominjalo i to u periodu 1971. i 1974. godine, pre nego što je dobio angažman u Americi u San Hozeu (San Jose Earthquakes).
Nakon pristupanja SD "Jovan Mikić Spartak" klub se finansira sredstvima SOFK-e (Savez organizacija za fizičku kulturu), a ta novčana sredstva nisu dovoljna ni za osnovne potrebe, a kamoli za ozbiljnije sportske rezultate. Pre svega za pripreme i odigravanje međunarodnih utakmica.
O promeni uslova rada i padu kvaliteta koji je zadesio klub, svedočile su fudbalerke.
"Kada smo počele trenirati u Željezničaru imale smo takve uslove koje nikada kasnije nismo imale na Spartaku." – priseća se Ruža Demšedi. "Imale smo svoju svlačionicu, svoje kupatilo, imale smo svoje dresove za trening i za utakmice. Svaka devojka koja je došla da trenira u Željezničaru odmah je dobijala opremu, patike, kopačke i dres. Imale smo jednobrazne uniforme za putovanja, a na raspolaganju smo imale i fabrički autobus za prevoz. I ono što nam je bilo najvažnije – imale smo svoju publiku na Bačkinom stadionu. I to pun stadion. U Spartaku i na Gradskom stadionu nismo imale ništa, čak ni svlačionicu. Presvlačile smo se u starom železničkom vagonu koji je bio postavljen na istočnoj strani stadiona. Na kraju nismo imali ni dresove."
U pozadini se vidi vagon - svlačionica
U razgovor se ubacuje Rozalija Sabo pa kaže: "Nije nam bilo dozvoljeno da treniramo na pomoćnom terenu. Trenirale smo između drvoreda topola koje su rasle oko stadiona. To nije teren, to nisu uslovi za dobar trening. Neobeleženo, džombasto, nogu da polomiš. Nismo imali čak ni prave fudbalske lopte već 11 nekakvih gumenih lopti koje su letele onako kako se njima sviđalo."
Kada se sve sabere i oduzme ŽFK Željezničar osim novog imena Spartak, nije imao ništa, pa ni rezultate. Naredne tri sezone primat u ženskom fudbalu Jugoslavije preuzima ŽNK Zagreb (1975-1978), a potom je dve sezone najbolja bila ŽFK Sloga iz Zemuna (1978-1980).
Pre potpunog sunovrata ženskog fudbala u Subotici prvo je nastupilo vreme besparice. Manjak novca su u stopu pratili stagnacija kvaliteta i pad rezultata, a nad glavom je poput Damaklovog mača visila pretnja potpunog gašenja kluba.
"Bio je nekakav sastanak u sali bioskopa Jadran. Sala je bila puna. Bilo je tu mnogo poznatih subotičkih sportista. Na sastanku je, između ostalog, rečeno da mi, odnosno ženski fudbal, i još nekoliko klubova ubuduće nećemo biti finansirani." – prepričava svoje uspomene Rozalija Sabo.
"Ja sam tada imala jedva 18 godina, bila sam povučena i čini mi se da nisam bila u stanju da izgovorim ni pet povezanih rečenica. Nešto se tada u meni prelomilo. Izašla sam za govornicu, pred sve one ljude, verujte mi, to je bilo prvi put da govorim javno i pred toliko mnogo ljudi. Svašta sam rekla, i koje rezultate imamo, kako živimo i kako se devojke bore. Dugo sam pričala. Pričala i plakala. Govorila sam da devojke igraju iz ljubavi, a da nam novac treba da klub opstane. Kada sam završila usledio je veliki aplauz.
Prišao mi je Milenko Brustulov. Zagrlio me je i rekao: 'Svaka ti čast. Ako ovaj klub opstane onda će opstati zato što si ti ovo danas uradila i ispričala'."
Klub je opstao. Savez organizacija za fizičku kulturu (SOFK) je po priči Rozalije Sabo ipak nastavio da finansira klub, ali je bilo teško i bivalo sve teže. Posebno je bilo teško sredinom devedesetih godina. Klub je postojao, ali nije učestvovao u takmičenju. Bio je u nekoj vrsti hibernacije. Mnoge fudbalerke odlaze i priključuju se drugim klubovima. One koje su preostale više ne treniraju redovno.
Bile su zaboravljene od svih.
U nedatiranom isečku iz Subotičkih novina, u tekstu pod naslovom "Tresu mreže i bosonoge", takođe se može naslutiti koliko je situacija u klubu bila teška.
"Nakon desetogodišnje pauze, zahvaljujući inicijativi i velikom entuzijazmu Irene Der, nekadašnje rukometašice, pre pet godina ponovo je počeo sa radom ŽFK Spartak. I pored toga što fudbalerke ovog tima sa severa Bačke osvajaju kupove u zemlji i inostranstvu, a neke od njih su i članice ženske fudbalske reprezentacije Srbije njih niko ne finansira. Prepuštene su same sebe, jer iako Subotica važi za tolerantnu sredinu po pitanju ženskog fudbala ostala je staromodna."
"ŽFK Spartak je ponovo osnovan na insistiranje Fudbalskog saveza Vojvodine i Opštine Subotica. U početku je sve lepo izgledalo, pljuštala su obećanja sa svih strana da bi ubrzo zatim sve krenulo nizbrdo osim naših rezultata. Novca ni sponzora nemamo, ali zato nižemo uspeh za uspehom, a naše vitrine su pune medalja sa raznih takmičenja. Za pet godina koliko postojimo, gotovo nikada nismo imali kompletno rukovodstvo kluba. Predsednici su dolazili i odlazili, jer svi mi što ovde radimo činimo to iz ljubavi, a ne za novac. Mnogima to ne odgovara." - ispričala je Irena Der, sekretar ŽFK Spartak i predsednica ženskog fudbala Vojvodine.
Od objavljivanja tog teksta je prošlo još 6-7 teških godina pre nego što je Ženski fudbalski klub Spartak zakoračio u svoje drugo zlatno doba.
