Izreka da ništa nije tako loše da od toga nema neke koristi, pokazala se ispravna. Vodeći sportski listovi, Sportski žurnal i Sport, povremeno izveštavaju o slučaju LASK Crvena zvezda i na taj način u značajnoj meri skreću pažnju sportske javnosti na ženski fudbal.
U to vreme većina klubova po pitanju medijske zastupljenosti gotovo da ništa samostalno nije preduzimala. Izuzetak je bio Mašinac koji je imao sopstvenu internet prezentaciju i dobre odnose sa medijima.
Ljudi u Spartaku su znali da mediji žive od tiraža i da medijska pažnja nije humanitarna pomoć. Pre svega mediji često fizički nisu u mogućnosti da isprate sve sportske događaje, pa po inercii prate samo one za koje misle da će njihovoj publici biti zanimljivi. Zato je uprava kluba oformila komisiju za informisanje sa zadatkom da stalno bude na usluzi kako štampanim tako i elektronskim medijima.
Izgled jedne od ranijih verzija sajta ŽFK Spartak
Spartak pravi sopstvenu internet prezentaciju sa dnevnom ažurnošću i ima stalnu prisutnost na najzastupljenijim društvenim mrežama. Klub redovno objavljuje video klipove i fotografije sa utakmica, treninga i drugih za klub značajnih događaja. U cilju promocije kluba i ženskog fudbala napravljeno je nekoliko namenskih dokumentarnih filmova, a medijima se uredno dostavljaju izveštaji sa svih utakmica.
Napori kluba na promociji ženskog fudbala daju skromne, ali zapažene rezultate. Lokalni mediji, pre svega RTV Jueko, Subotičke novine i internet portali subotica-kom, subotica-info i grad-subotica redovno informišu o Spartakovim utakmicama. Ako izuzmemo medije koji u okviru sportskih vesti izveštavaju o rezultatima sa utakmica, pojavljuju se i drugačiji tekstovi koji u širem smislu afirmišu ženski fudbal.
Prvi veći pomak u novijoj istoriji kluba napravila je "Blic Žena" tekstom "Golubice a bore se kao lavice" koji je objavljen 16. juna 2012. godine. Samo 5 dana ranije RTS je u okviru serijala "Građanin", emisije koja je posvećena životu nacionalnih manjina u Srbiji, prikazala desetominutni prilog o ŽFK Spartak. Pažnju su privikle crnogorska državljanka Željka Radanović, kao i dve tamnopute igračice, Žanet Jango i Nina Dorin.
Prilog koji je objavljen u "Blic Žena"
U to vreme najupečatljiviji tekst o Spartaku i ženskom fudbalu objavio je Mocart Sport, čak na 6 strana u koloru, pod naslovom "I žene igraju fudbal, zar ne? " (23. 10. 2012.). Autor teksta je Milan Vuković, a izvanredne fotografije su delo Branka Starčevića.
Uvodni deo teksta:
Još odavno je postavljena teza da će 21. vek biti stoleće rušenja tabua, stoleće u kome će se ljudski duh konačno osloboditi. I čini se da je taj vek konačno došao i u ovu zaboravljenu zemlju. Istina, još nije nadvladao, ali prvi znaci - i pored otpora nekih društvenih, pomalo zastarelih struktura - tu su, pred nama. Jedan smo jasno uočili, a pojavio se na samom severu Srbije - u Subotici.
Naime, ženski fudbalski klub Spartak je uradio ono što naši "velikani" Partizan i Crvena zvezda mogu samo da sanjaju (ako im je i to dozvoljeno) - plasirao se u 1/16 finala Lige šampiona!
Mnogi, kada vide ono ŽFK u nazivu, instiktivno beže u negaciju. Žene i fudbal - svašta! Međutim, kada se udubite u temu i odgledate nekoliko ozbiljnijih utakmica, shvatite da je slabiji pol mnogo talentovaniji za najvažniju sporednu stvar na svetu nego za neke sportove u kojima je etabliran, da ih ne nabrajamo sada. Bilo kako bilo, naše žene, devojke, devojčice bi uskoro, kako sada stvari stoje, mogle da nose trenutno gotovo ugaslu luč srpskog fudbala.
